Adna Omerović osvojila prvo mjesto na literarnom takmičenju raspisanom u okviru Kulturno-vjerske manifestacije “Dani Hasana Kaimijje 2022.”
Nagrađenog književno djelo s naslovom:
“Pozajmila sam”
Dan je lagano hodao dok ga je sunce pratilo. Ja to i nisam nešto primijećivala jer mi je u mislima bila samo igrica.
Imam još jedan dan da skupim sto pedeset hiljada i da na sniženju kupim ona tri igrača. Inače, odlaze iz prodaje, a ja sam imala samo dvije hiljade. Nisam znala šta da radim. Izgleda da mi je sreća lijeva, a nesreća desna ruka. Od igranja telefon mi se pregrijao. Molila sam dragog Allaha da se desi čudo i da dobijem novac koji mi je potreban. U tom trenutku vazduh mi je šapnuo ideju.
“Pitaj oca da ti da karticu, i za pet sekundi sto pedeset hiljada je tvoje. A njemu samo tri dolara s računa! Dobit ćeš i zlatnog igrača jer si koristila karticu.”
To mi se činilo super idejom. Polako sam otišla do mame i počela da kukam.
” Jooj, da mi je ovo! Hmmm…
Okrenula se i rekla mi: “Opet zbog igrice, pametnije bi ti bilo da učiš!”
“Ja, mama, znam kako i da učim i igricu da igram. Samo da mi otac da karticu i tri dolara rješavaju sve.”
Mama se zabezeknula, a zatim, da se bolje izrazim, povišenim tonom rekla:
“Jesi li ti dobro?! Igricu da plaća, idi u sobu i uči, pokušat ću zaboraviti šta sam čula!”
Snuždena krenula sam prema sobi, malo sam nešto brbljala, malo siktala. Pa mi kroz ovu moju ludu glavicu proteče ideja. Lagano na prstićima otišla sam u sobu roditelja. Pa sam, mislim ne ukrala , ne daj Bože, ja sam pozajmila očevu karticu. Tako je sve lagano išlo. Ukucala pin, e, onda dođe koju sumu novca ću uplatiti. Htjela sam ukucati tri. Međutim, u tom trenu mama je krenula prema sobi. U panici umjesto tri ukucala sam tristo trideset i tri. Bacila sam telefon i pobjegla.
Probudila sam se rano, ni svanulo nije bilo. Tama u sobi je unosila neki nemir u mene. Sjetila sam se svega šta sam učinila sinoć. Savjest me grizla, gorjela je u meni neka vatra kao pred bolest. U mislima bila mi je samo jedna rečenica:
”Počinila si grijeh, slagala si, ukrala!” Zapitala sam se šta sam to učinila sebi. Nije me bilo strah toliko roditelja, bilo me strah Allaha. Šta sam ja to uradila?! Sjetila sam se one stare poslovice koju je moja nena često govorila: “Jutro je pametnije od večeri.”
Nisam mogla više izdržati i odlučila sam da roditeljima moram reći, najjednostavnije je bilo da im pošaljem poruku. Tako sam i uradila. Za pola sekundice oboje su bili u mojoj sobi. Od neprijatnosti nisam mogla dići pogled.
“Znali smo šta si učinila, ali kazna će ti biti duplo manja jer si priznala i pokajala se.” U glasu im se nije osjetila ljutnja, već ljubav.
Shvatila sam da, iako sam pogriješila, bitno im je bilo da sam se pokajala. Jest da su mi na mjesec dana oduzeli telefon da bih što bolje usvojila ovu lekciju. Obećala sam roditeljima, sebi i dragom Allahu da više neću nikad lagati i pokušati ukrasti.
Gradska biblioteka Živinice/AS info
